Priča iz Kliničkog centra Vojvodine koju svi šeruju: Ostavio majku u bolnicu, evo šta se desilo nakon njegovog odlaska

“Vreme je da shvatimo da u našem društvu živi veliki broj pojedinaca koji su najpozitivniji primeri ljudske civilizacije.”

0

Priča koju je na svom Fejsbuk profilu podelio Boris Bijelović, čija je majka imala hirušku intervenciju na sinusima u Kliničkom centru Vojvodine vraća veru u čovekoljublje, i dokaz je da u Srbiji na svakom koraku živi mnogo dobrih ljudi.

Njegovu priču prenosimo u celosti.

Čovekoljublje upravnika ORL Klinike u Kliničkom centru VojvodinePre nekoliko dana sam dovezao majku na hiruršku…

Posted by Boris Bijelović on Уторак, 18. децембар 2018.

Čovekoljublje upravnika ORL Klinike u Kliničkom centru Vojvodine

“Pre nekoliko dana sam dovezao majku na hiruršku intervenciju na sinusima u Klinički centar Vojvodine. S obzirom na to da se sve trebalo uraditi pod totalnom anestezijom, majka je morala ostati 3 dana na klinici.

Termin dolaska i intervencije se poklapao sa mojim odlaskom u Republiku Srpsku na humanitarni bal u Gradišku, takođe na tri dana. Majka i ja smo se dogovorili da je dovezem u polasku i dođem po nju u Novi Sad u povratku iz R.Srpske.

Po dolasku na kliniku sam joj poneo torbu i zajedno otišao sa njom do prijema. Međutim nisam mogao čekati sa njom, jer se na prijem ponekada čeka i par sati, a kolege su me čekale u kolima ispred klinike. Čekao nas je dug put, i definisan raspored.

Majka mi je pričala šta se desilo nakon mog odlaska. Naišao je čovek u belom mantilu, koji je njoj delovao kao medicinski tehničar, jer je bio običan i izuzetno ljubazan čovek. Uzeo je njenu torbu i poveo je direktno kod doktorke koja je trebala da izvrši intervenciju.

-Doktorka nema smisla da ova starija žena čeka u hodniku, da li vas mogu zamoliti da je odmah primite i smestite.

Doktorka, takođe izuzetno ljubazna je odmah primila majku.

Majci je odmah bilo čudno da tehničar može tako da nastupi kod doktorke.

Taj fini čovek je naknadno više puta posećivao majku, pitao je da li joj nešto treba. Posle operacije, dok se majka budila, dočekao je isti čovek sa osmehom da joj kaže da je sve odlično prošlo I da ne brine.

I naredna dva dana je stalno posećivao, pričali su o svemu, čak i o kuhinji. Majci je i dalje bilo čudno da se neko toliko angažuje oko nje, sa toliko topline i ljubaznosti.

Kada je došlo vreme da majka napusti kliniku, ponovo je čekala na hodniku sa torbom, jer sam ja malo kasnio zbog snega na putu.

Isti divni čovek je opet sreo majku.

– Zašto čekate na hodniku Marija?

– Pa sin malo kasni, vraća se iz Bosne, ali doći će uskoro.

-Marija hajde da se dogovorimo ako želite ostanite ovde još jedan dan, a sina pozovite i recite mu da polako vozi, sneg neprestano pada. Odmorite još malo.

Majka se konačno usudila da ga pita ko je on, kada joj nudi da ostane još jedan dan u bolnici…

– Ja sam gospođo profesor Dragan Dankuc, načelnik ove klinike. Imam majku vaših godina, i voleo bih da se svi ophode prema njoj, kao ja prema pacijentima. I znam da će biti tako, ukoliko to zaslužim.

Ispostavilo se da je ovaj lekar profesor Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, i predsednik Društva lekara Vojvodine.

Mi smo skloni da ističemo loše strane našeg društva. U tzv. razvijenim I bogatijim državama, naići ćete na izuzetnu profesionalnost lekara, svakako I ljubaznost, ali nikada na ovoliko čovekoljublje.

Podsećam i da je više vrbaških lekara dobilo oktobarsku nagradu, koliko zbog sjajnih rezultata u medicini, toliko zbog odnosa prema pacijentima.

Toliko najdivnijih priča, na stotine, hiljade svedočenja beskrajne ljubavi prema pacijentima, sa najtežim smetnjama I invaliditetima, iz najtežih socijalnih kategorija. Van svake medicinske logike, bezbroj slučajeva preživelih ljudi koji svedoče godinama o beskrajnoj ljubavi na koju su naišli u našim medicinskim ustanovama.

Na svakom koraku žive mnogo dobri ljudi, samo nas neko bombarduje lošim vestima, i stiče se pogrešna slika o našem društvu.

Vreme je da shvatimo da u našem društvu živi veliki broj pojedinaca koji su najpozitivniji primeri ljudske civilizacije.

Imamo od koga da učimo, na koga da se ugledamo, da se ponosimo, imali smo uvek kroz istoriju, imamo i danas!

ps. Dopuna zbog komentara pojedinaca zašto sam ostavio majku samu i otišao na bal… Zato što se godinama bavim podrškom deci sa teškoćama, razvijam programe i saradnju sa drugim udruženjima, jačamo kapacitete. Imam jedno dete, sina sa autizmom, i imam obavezu i prema njemu. Bal je bio humanitarnog karaktera, imao sam blagoslov majke koja me je molila da ne ostajem sa njom, a intervencija je bila ipak rutinska. Hvala vam što pokušavate da pokvarite priču, ne možete ipak!”

Izvor BKTVNews/SK Magazin
Povezane vesti
Prikazujem...